Потреба за давањем крви јавља се из много разлога: ако је неко рањен или тешко повређен, када прети опасност од смрти услед унутрашњег крвављења, затим, ако је потребно извршити операцију а болесник је телесно исцрпљен, итд. Каткад је неопходно да се хитно надокнади изгубљена крв или да се благовремено појача отпорност. Понекад пола литра или литар крви дате у вену спасава живот.
Идеја о трансфузији крви није нова. Још 1654. године италијански лекар Франческо Фоли покушао је да изврши трансфузију крви са једне животиње на другу. Доцније је било покушаја трансфузије животињске крви људима, али без успеха.
Данас је познато да животиње једне врсте не прихватају крв животиње неке друге врсте. Она у суштини делује као отров и увек проузрокује смрт. Тек у току првог светског рата постигнут је велики напредак у области давања крви. Тада се већ знало да се крв неких људи не може без опасности давати другим људима. To је довело до разврставања крви у четири крвне групе које се одређују лабораторијским методама.
Крв даваоца мора да одговара крви примаоца, па је због тога неопходно да се претходно утврди крвна група и једног и другог. У болницама постоје такозване „крвне банке“ у којима се крв чува на ниској температури, а даје се када се укаже потреба.