Ако сте икада били на мору и шетали оним деловима обале где су лучки бедеми, стене или валобрани, без сумње сте приметили лопаре. У ствари, спазили сте „шкољке“ које су се нахватале по камењу или стењу, које нису ништа друго до милиони примерака лопара, малих рачића из реда Ciripedia. Они су заштићени чврстим кречњачким љуштурама, те умногоме личе на ситне шкољке.
Чим се излегу, лопари пливају слободно унаоколо. Али када одрасту, престану да се крећу. „Укопају“ се, приљубе уз некакву површину која им се учини погодна и сасвим изгубе моћ кретања.
Навика лопара да се чврсто приљубе уз неку површину (а то чине милиони јединки у исто време) представља голему непријатност за човека. Да наведемо само пример да броду опадне брзина скоро на половину само зато што се по његовој глаткој спољашњој површини трупа налепило хиљаде и хиљаде лопара! А у доба када су бродови били много мањи од данашњих, лопари су представљали праву опасност јер су веома отежавали правилно управљање бродићима и изазивали велика закашњења у пловидби.
Тако су у своје време и морски пирати морали повремено негде да се усидре само да би очистили спољни део корита брода од наметљивих лопара. Некада су и многи бродови-китоловци имали тешкоћа и једва се враћали својим кућама после двогодишњег крстарења, јер су им спољни делови бродских корита потпуно били прекривени лопарима. Чак и данас, у време огромних океанских бродова, лопари коштају поморске компаније најмање стотину милиона долара годишње, што због губитка времена, што због оштећења бродова и делова њихових машина.
Постоји много различитих врста лопара, у које спадају и они који се радије доживотно прилепе за стене и камење него за дрво или гвожђе. Као што смо рекли, они веома подсећају на најмање врсте ракова и рачића када се излегу и када су у стању да се крећу унаоколо. Али када се једном приљубе и учврсте за неку површину, онда ту остају целог свог живота!
Чим се приљуби, лопар одмах почиње да ствара око себе заштитни оклоп или шкољку, која потпуно прекрива његово телашце. И отада ова животиња покреће једино своје пипке или „антене“. Има укупно шест пари тих сићушних пипака које покреће унаоколо, како би њима дохватила најпримитивније водене организме којима се храни.