Једно од најчуднијих живих бића јесте свакако дугачка, љигава риба чије тело има змијолик облик и која се зове јегуља.
Кад бисте обележили једну јегуљу и пратили њен пут, утврдили бисте да у разним временским интервалима прелази пливајући на стотине километара водама океана, да граби узводно реком, или се извија и копрца вијугајући преко влажне траве на копну хитајући ка месту коме је води њен инстинкт, ка месту где ће наћи обиље хране.
Свака јегуља коју људи ухвате у Европи или Америци, чак и она ухваћена у потоку далеко на копну, излегла се из једног од приближно 20 милиона јаја која је положила њена мати-јегуља на дубини од 200 до 300 метара, негде у воденим пространствима Атлантског океана у близини Бермудских острва!
Обична јегуља, тамномрке боје, има глатку дебелу кожу и најчешће је без крљушти.
Тек недавно су људи сазнали о пореклу младих јегуља, или „јегуљица“, како их негде зову. Сада је већ сасвим познато да се најпре појављују као прозирна телашца испод саме површине океанских вода. После дужег времена тај стакласти облик постепено губе и добијају обрисе какви красе одраслу јегуљу. И управо у време тог прерастања из једног у друго стање одвоје се милиони јегуља-младица и запливају у правцу Европе.
Међутим, јегуље не залазе у токове европских река све док не уђу у своју трећу годину живота. Други пак део младих јегуља у доба њихове трансформације заплива у правцу Америке и по истеку прве године живота улази у текуће воде.
Пошто проведу четири до дванаест година у текућим водама, за које време порасту и до дужине од 60 cm до читавог метра, све одрасле јегуље силазе низ токове река да се више никада и не врате. Отпливају све до Бермудских острва, размножавају се у дубинама океана и потом умиру!
Лов на јегуље се обично збива у време када јегуље силазе низводно, што значи од почетка месеца јула па све до октобра — понекад и нешто касније — дакле, при њиховом повратку у пределе Бермудских острва. Годишњи улов јегуља само у подручју Атлантика достиже један милион килограма.