Свако живо биће мора да дише. Животиње дисањем уносе кисеоник у тело. Удишући ваздух, човек узима кисеоник. Дисање изгледа просто. Ми чак и не мислимо како дишемо, мада дисање сачињавају прилично сложене радње. Када човек удише ваздух, он пролази кроз читав низ цеви у телу које се зову дисајни путеви. Они почињу носем, где се заустављају честице кoje би могле да буду штетне за плућа. У носу се ваздух пречишћава и загрева.
Из носа се ваздух спушта кроз ждрело. Одатле кроз гркљан и душник одлази у две мање цеви зване душнице, од којих свака улази у по једно плућно крило. Плућа су велики, меки органи, а састоје се из два плућна крила, десног и левог. Свако плућно крило је потпуно обавијено танким покривачем који се зове плеура или плућна марамица.
Плућно ткиво личи на сунђер. Састављено је из мноштва нежних малих мехурића испуњених ваздухом који у њих улази. Кроз душнице ваздух стиже у плућне мехуриће. У њима се узима кисеоник из ваздуха а непотребни гасови избацују се из тела. Ови мали мехурићи, испуњени ваздухом, зову се алвеоле.
Ваздух који удишемо садржи кисеоник, азот, угљен-диоксид и водену пару. Ови гасови се налазе и у људској крви, само у различитим количинама. Када удахнемо свеж ваздух, тада у алвеолама има више кисеоника него у крви. Зато кисеоник из ваздуха пролази у крв кроз врло танке зидове алвеола и ситних крвних судова, капилара. Угљен-диоксида има више у крви а мање у алвеолама и зато одлази из крви у алвеоле плућа, одакле га издишемо.
Узимање кисеоника из ваздуха а избацивање угљен-диоксида из тела омогућује ћелијама да добију кисеоник а да се ослободе штетног угљен-диоксида.
Колико ваздуха плућа могу да приме? Да бисмо то измерили, морамо да узмемо у обзир нормално дисање, затим допунску количину ваздуха до краја дубоког удаха и количину до краја дубоког издаха. To се зове витални капацитет или количина ваздуха коју плућа могу да приме. Одрастао човек има витални капацитет који износи нешто мало више од 4 литра ваздуха; витални капацитет жене износи око 3 литра.
Плућа никада нису празна, чак и када се снажно напрегнемо да издахнемо ваздух. Количина ваздуха која остаје у плућима после максималног издисаја зове се резидуални ваздух, а када удахнемо, овај резидуални ваздух се меша са свежим ваздухом.
Дисање је и вољна и невољна радња. Дишемо и када не мислимо на то, или када спавамо. Али дисање можемо зауставити за кратко време ако то хоћемо — као када задржавамо дах док се гњурамо.