Човечја способност да говори добрим делом зависи од грађе гркљана, шупљег органа који има облик сличан кутији. То је у ствари проширени део душника чији су зидови од хрскавице изнутра обложени слузокожом. На једном одређеном месту с обе стране слузокожа је задебљала и испупчена ка средини гркљанске шупљине. Та испупчења су гласне жице.
Шеснаест мишића, најфинијих мишића у организму, покрећу гласне жице. Оне могу да заузму отприлике 170 различитих положаја. Да би гласне жице затрепериле на одређен начин, треба да их покрене тачно одређена количина ваздуха. Ако су гласне жице затегнуте тако да трепере око 80 пута у секунди, онда треперење ваздуха које чујемо као звук има дубоке тонове. Ако су толико затегнуте да трепере до 1.000 пута у секунди, чујемо високе тонове.
Али човечји апарат за говор не сачињавају само гркљан и гласне жице већ и резонантни простори налик на дрвену звучну кутију виолине. У резонантне шупљине спадају душник, плућа, усна и носна шупљина, носни синуси и грудни кош.
Висина и боја гласа зависе од облика и величине ових резонантних простора. Људи са лепим гласом имају резонантне просторе тако уобличене да се могу сматрати савршеним музичким инструментима. Али није довољно имати ове резонантне просторе, треба их знати контролисати. Певач смишљено користи целокупни гласовни апарат — од пречаге до чеоних синуса.
Код дечака око четрнаесте године долази до задебљавања гласних жица и пораста гркљана; стога њихов глас постаје дубљи, мушки. То се назива мутирање.